U procepu Milica Micic Dimovska

SLIKE SVETA U PROCEPU

 
Ni u svojim ranijim knjigama Micic Dimovska uglavnom ne gubi iz vida kulturno i socijalno okruzenje svojih likova, ali ga, kao ni u docnijim, posebno ne istice. U stvari, osvetljavani iznutra, njeni prozni likovi sami sobom osvetljavaju socijalne i istorijske okolnosti, razume se, po meri u kojoj one profilisu njihovu egzistencijalnu situaciju ili se uplicu u njihovu sudbinu. U novoj knjizi Micic Dimovske ta mera nije neznatna. Drasticna promena spoljasnjih prilika potresa i njen knjizevni svet, naseljen mahom zenskim likovima i, donedavno, u omaglici socijalne letargije birokratskog poretka i urbane svakodnevice, predan prvenstveno unutarnjem dozivljaju egzistencije. U novom krugu njenih pripovedaka taj svet je, medjutim, po nemilosti trenutka i ironiji sudbine ne manje nego po svojim karakteroloskim defektima, izlozen stradanju, patnji i ponizenju. U sedam-osam briljantnih pripovedackih zahvata pisac ove knjige predocava kao prepoznatljive prizore i situacije sire drustvene slike nasih dana kad, opet, likove i sudbine jednog sveta u nestajanju, ili pak slika, kao u pripovetki „Izabranik“, tipican lik novopecenog poslovnog coveka okruzenog pretencioznom gomilom u svojstvu nove socijalne elite. Prikljucujuci i taj motiv uz dominantne prizore materijalnog, moralnog i bioloskog osipanja, pripovedac posreduje sliku drustva u sunovratu, u skripcu – „u procepu“. Receno otmenije, u akademskim terminima, pred citaocem su u stvari probrani snimci drustva u tranziciji, ali je tranzit, zasada, uglavnom jednosmeran i krece se jedino – prema groblju. Jer skoro da nema pripovetke u ovoj knjizi da se u njoj ne pojavljuje motiv pogreba ili motiv smrti preuzimajuci katkad i funkciju osnovne teme.
Milica Micic Dimovska ne bi bila to sto jeste – pripovedac visokih umetnickih kvaliteta – da spomenuti tematsko-znacenjski sloj u njenim novim pripovetkama ne stoji u idealnoj proporciji sa unutarnjim prozivljavanjem ili sudbinom njenih proznij junaka. Naime, kako u naslovnoj tako i u vecini ostalih pripovedaka iz ove knjige motiv procepa javlja se prvenstveno kao psiholoski ili egzistencijalni problem junaka, ili kao jedno i drugo, sto je, na primer, slucaj sa glavnom junakinjom pripovetke „Odmrzavanje“ i, nesumnjivo, jos jedno opracdanje sto i ta prica ulazi u novu knjigu. Nekadasnji politicki funkcioner viseg ranga u svojoj novosadskoj sredini, pravi psiholoski antipod romanesknom liku Milice Stojadinovic Srpkinje, ta junakinja celog veka zivi u procepu izmedju urodjene refleksne neiskrenosti, neiskrenosti sa vitalnom odbrambenom funkcijom, i manje ili vise potisnute svesti o toj sopstvenoj osobini. Toj slabosti (ako je tu rec o slabosti) ona duguje zivot, to jest prezivljavanje na stratistu, gde, zajedno sa mnostvom sugradjana gine i cela njena porodica, ali zbog toga upada u novi procep izmedju naloga oportunisticke autosugestije za apsolutnim cutanjem o tome dogadjaju i potisnutog osecanja dvostruke krivice: sto je uopste prezivela porodicni masakr, i sto se tako ponasa. Mastorski pronicuci u svojevrsni sloj refleksne odbrambene neiskrenosti i klasicnog ketamana, Micic Dimovska kreira jedan od najkompleksnijih likova savremene srpske proze i rasvetljava arhitektoniku vlasti koja svoj idealni oslonac nalazi u tako predisponiranom psiholoskom tipu. Na drugoj strani, slucaj junakinje naslovne pripovetke svedoci o potresnom, mada tipicnom moralnom posrtaju usled materinske bolecivosti, straha od materijalnih neprilika i statusne tastine – o preljubi iz koristoljublja i sitnom privrednom kriminalu – sto joj se sveti gubitkom unutarnje ravnoteze. U procepu izmedju profesionalne osujecenosti i kreativnog nagona, junakinja pripovetke „Melanija“, nepotvrdjena balerina, potajno zrtvuje elementarno dostojanstvo licnosti i dara pocinjuci da ovim prvim javo suvise oaradira. Ali, bez sumnje, najtragicnije posledice egzistencijalnog procepa trpi junakinja pripovetke „Psiha za Bogorodicu“. Pozirajuci slikaru U(rosu) P(redicu) kao model za ikonu Blagovesti, jos u dubokoj zalosti za majkom, ona se identifikuje sa likom Bogorodice: uobrazava trudnocu, tone u religiozno ludilo i – umire. Tako se posredstvom najneobicnijeg zenskog lika koji srpska knjizevnost stice posle Nastasijevica i Andrica i ova pripovetka, kao i pripovetke „In pace“ i „Zitije prepodobne velikomucenice Justine“, ukljucuje u opsti problematski plan svog pripovednog okruzenja. Problem procepa ogleda se dosledno i na planu odnosa medju likovima. Brojne junakinje i naratorke ovih pripovedaka postavljene su izmedju dvaju drugih likova – paradigmaticno: izmedju muza i svekrve, izmedju muza i ljubavnika, izmedju ljubavnika i njegove majke – cime je bitno fiksiran njihov ugao sagledavanja stvarnosti a, samim tim, njihov dozivljaj sveta u ravnoj meri psiholoski osnazen i semanticki relativizovan.

k1