Mihailo Lalić – Hajka

Roman Hajka je po motivima i sadržaju vezan za događaje iz narodnooslobodilačkog ratovanja na užem terenu piščevog zavičaja. Iako je ovo peti Lalićev roman o istoj temi, on u mnogo kom pogledu predstavlja novi vid i domet piščeve književne reči.

Radnja romana izrasta iz opisa vučjih potera četnika za usamljenom grupom partizana. I sam učesnik u tim tragičnim događajima partizanskog ratovanja, pisac je živo i istinito slikao mučna dovijanja, lukave varke i herojska umiranja šake ljudi gonjenih od krvožedne gomile hajkača. To vreme krvavih obračuna na ovom životno osobenom i geografski krševitom terenu dobilo je svoj puni reljef kroz slike tragičnih sudbina prekaljenih partizanskih ratnika. Kao u neka prastara i divlja vremena, dušama ljudi vitlaju mračni životinjski nagoni, jezivo odzvanja urlik hajkača i zavijanje pasa, animalni instinkti divljaju i kod ljudi i kod životinja, pa se smisao ljudskog postojanja sveo samo na jedno: život ili surova pogibija.

Sliku hajke, u kojoj čopori četnika gone usamljenu grupu partizanskih boraca, Lalić je razvijao i često dovodio do umetničkog simbola tragičnih ljudskih odnosa i nesporazuma. Život će biti hajka, poručuje pisac tom slikom, sve dok društveni odnosi budu rađali i omogućavali nepravdu, silu i vlast čoveka nad čovekom. Život će prestati da bude hajka tek kad čovek pobedi zlo i u životu i u sebi, a što i čini smisao borbe i ideala partizanskih ratnika.

Kao već posvedočeni psihoanalitičar, Lalić pažljivo i sa humanističkim razumevanjem za sve što je u čoveku, za sve što je čovekovo, tumači svoje likove i sagledava ih u svoj mnogostrukosti njihovih društvenih odnosa i raznih životnih okolnosti. Otuda se u ovom njegovom romanu pojavljuju najraznovrsniji ljudski karakteri: postojani revolucionari, zločinom ukaljani četnici, pometeni muslimanski plaćenici, nadmeni okupatorski vojnici i politički neuzdignut svet pasivnih posmatrača.

Prikazujući sudbine progonjenih partizana, Lalić nije izdvajao i individualisao posebne i izrazite likove. Vidna je piščeva tendencija da u prvi plan stavi što veći broj ličnosti bez obzira na njihova opredeljenja, da svima pokloni podjednaku pažnju i odredi im približno isti prostor za svoje književne projekcije. Zato se u ovom romanu ličnosti slikaju pretežno u okvirima i odnosima nekoliko relativno zatvorenih grupa: partizani, četnici, muslimani, Italijani, a izvan ovakvih opredeljenja i grupa je i poneki pojedinac – saputnik, posmatrač hajke ili slučajni namernik.

I pored reljefnih individualnih osobina pojedinaca, partizanski borci žive i deluju kao snažan kolektiv. Oni su pod teretom zajedničke zle sudbine, vođeni su istim društvenim idealima, pa su zato u romanu i slikani u takvoj kolektivnoj svetlosti. Kad jedan od njih kaže: – Teško mi je umrijeti, ljudi moji. Ali. kad se mora – mora – on onda kazuje misao cele grupe.

U mnoštvu realistično koncipiranih i ostvarenih likova kontrarevolucionara najuspeliji su četnički komandant Filip Bekić i koljač Šogo. U zverskoj prirodi Filipa Bekića žive, u izrazito patološkom vidu, najniži atavistički nagoni. Njegovu svevlasničku narav seoskog moćnika karakteriše razorna žeđ za samovlašćem i svirepa egoistička ćud. Drugi zločinac, Šogo, priključio se ovoj četničkoj hajci pravo sa društvenog smetlišta. On postupa silnički i osiono, kao krvoločna ljudska zver, ali on je, u suštini, samo suludi nemoćnik i kukavica. Varvarski je nasilan prema nemoćnima i svezanima, i tada je zver i siledžija, ali pred jačima od sebe postaje bednik, koji se ponaša kao jadno i uplašeno pseto.

Originalnošću svojih motiva i slika, sugestivnim jezičkim izrazom, a naročito svojim potresnim psihološkim projekcijama Lalićeva Hajka predstavlja još jedan vrhunski domet savremene jugoslovenske literature.
k61