Macje oko – Klod Avlin

Godina izdanja: 1975. Jezik: Srpski Autor: Strani Žanr: Triler / Misterija. Klod Avlin–Macje Oko BIGZ 1975

Klod Avlin je bilo književno ime Jevgenija Avcina, maloga ruskoga Jevrejina koji je rođen 1901. u Francuskoj. Porodica je dobila državljanstvo kada je on imao četiri godine. Dečko je bio nežnoga zdravlja, tako da nije završio školu, ali je bio dovoljno hrabar da se u prvome svetskome ratu prijavi za bolničara. U tim godinama počinje jedna sasvim neverovatna karijera, jedan život  obeležen radoznalošću, spremnošću da se uvek počne nešto novo, bez straha, bez licemerja, posvećen drugima i prijateljstvu mnogo više nego radu na sebi i za sebe. Klod Avlin je počeo kao izdavač, nastavio kao pesnik, biograf-učenik Anatola Fransa, romanopisac, esejista, slikar, filmofil i filmski kritičar, autor kriminalnih romana, književnosti za decu, kolekcionar i crtač (flomasterom, u poznim godinama), autor koji je ogromno mnogo radio za radio, pisao scenarije za film. U tome što je radio često je bio zaboravljeni uzor: njegov roman Zatvorenik poslužio je Alberu Kamiju da napiše svoje remek-delo Stranac. Njegov roman Mačje oko smatra se klasikom kriminalnog romana u Francuskoj. Bio je zadnji model kiparu Zadkinu. Njegova pesma Portret ptice koje nema prevedena je na 55 jezika. Autor je zamolio svoje prijatelje slikare da naprave portret ptice: preko stotinu radova je dobio u deceniji pedesete-šezdesete, još osamdesetak u deceniji posle. Dela su više puta izlagana, kolekciju je Avlin poklonio nacionalnom Muzeju moderne umetnosti u Parizu.

O čemu još? Spisak Avlinovih radova je beskonačan. Dvadesetih godina prošloga veka bio je zajedno u bolnici sa mladim filmskim stvaraocem. Posle njegove rane smrti, ustanovio je nagradu Žan Vigo, i brinuo se o njegovoj kćerki, kada je i žena umrla. Nagrada Žan Vigo je još i danas najprestižnija filmska nagrada u Francuskoj. Isto tako je učestvovao u ustanovljavanju filmske nagrade Luj Delik, nazvane po drugome francuskom filmskom stvaraocu koji je umro mlad.   Avlin je docnije usvojio još jednoga dečka. Za vreme španskoga građanskoga rata odlazi na kongres za odbranu kulture u Valenciji i Madridu. Za vreme drugoga svetskog rata bio je u Pokretu otpora, preživeo je nekoliko gestapovskih upada, a posle rata se sa mnogima sa levice bacio na nove kulturne aktivnosti, osnivanje časopisa, kulturnih centara, i slično.

Nikada nije bio član nijedne stranke, ali su njegove političke preference nervirale i desnicu i levicu. Posle jugoslovenskoga raskida sa Staljinom, bio je prvi koji se okrenuo izopšteničkoj državi, dok su ostali evropski levičari optuživali “ titoiste” : on je bio prvi titoista na Zapadu. To nije bila deklarativna poza, jer je Avlin došao u Jugoslaviju. Tu je imao status kulturnog poluboga. No umesto patetike i velikih tema, Avlin se pre svega obraćao deci. U doba kada je lokalna cenzura tek počinjala da otvara vrata prema Zapadu i kada je ideološki sloj bio neophodan preko svakog umetničkoga dela, deca su, mogli bismo reći, bila privilegovana: ideologija je za mnoge bila suviše ozbiljna stvar da bi se nametala deci. Takva je upravo bila Avlinova književnost za decu, carstvo humora i fantazije. Svoj položaj zvezde u Jugoslaviji je Avlin skupo platio: njegove bolesti su se vratile, i izgubio je jedno oko. Njegov boravak u Jugoslaviji ostavio je duboke tragove: njegovi glavni romani i biografija Anatola Fransa su prevedeni na skoro sve jugoslovenske jezike. Krajem šezdesetih godina, izložba njegovih crteža stigla je do Ljubljane, Zagreba i Beograda. Kada je Avlin došao u Jugoslaviju, njegov gest je imao toliku snagu da nije morao ništa reći ni o sistemu ni o ideologiji: bio je protiv Staljina i njegovog terora, i to je bilo dovoljno. Vratio se u Francusku, dajući jasnu lekciju Staljinovim privrženicima, koji će konačno osvešćenje doživeti tek 1968, posle upada u Čehoslovačku – pa čak ni onda svi.

Klod Avlin je dugo živeo – sve do 1992. Doživeo je pad berlinskoga zida i Evropsku zajednicu u formiranju. Začudo, ovaj protivnik svih totalitarizama i pravi evropski model radoznalosti i multikulturalizma još nije ustoličen kao evropska ikona. Njegovi autobiografski spisi nisu prevođeni u druge jezike, a morali bi biti na listi osnovne evropske literature. Za vreme jugoslovenskoga rata videli smo dosta zapadnih intelektualaca – a i istočnih – koji su, uvek uz osiguranu prisutnost kamera, zastupali zaraćenu stranu koja im je najviše odgovarala, a bogami i više strana jednu za drugom, gde je već izgledalo unosnije.
k57