20.000 milja pod morem, Žil Vern

Roman počinje pričom moreplovaca koji su 1866. godine u moru sretali ogromno „čudovište“ vretenastog oblika koje s vremena na vreme širi svetlost. Nekim je ličilo na ploveći greben ili ostrvo. Drugi su ga upoređivali sa čuvenim belim kitom, strašnim Mobi Dikom iz Ledenog mora. Zaplet nastaje kad „čudovište“ 5. marta 1866. godine udari i ošteti brod „Moravijan“, a pet sedmica kasnije i brod „Skotiju“. Bio je to poziv na uzbunu. Trebalo je naći i uništiti neman, Sjedinjena Američke Države, pod pritiskom javnog mnenja, spremiše jednu ekspediciju da goni tog narvala. Fregata „Abraham Linkoln“ ubrzo je naoružana za borbu. Na ovaj brod, po pozivu ministra mornarice, ukrcava se i gospodin Pjer Aronaks, profesor prirodnih nauka iz Pariza. Komandant broda bio je Faragat. On i brod su bili jedno biće. On je bio duša, a brod telo. Ali brod je, pored najboljeg lovačkog pribora, imao nešto još dragocenije: Neda Landa, kralja okeanskih lovaca. Dugo se plovilo bez ikakvih događaja. Puna tri meseca Abraham Linkoln je obilazio severni deo Tihog okeana i ništa. Svi se obeshrabriše i samo da kapetan Faragat nije bio tako tvrdoglav, brod bi se odmah vratio. Trećeg dana pri isteku vremena za povratak Ned Land ugleda „čudovište“. Sledi opis borbe u kojoj se neman poigrava sa posadom Abraham Linkolna: „Električna svetlost se odjednom ugasi i dva ogromna mlaza vode se sručiše na palubu obarajući ljude i lomeći sve“. . . Profesor Pjer Aronaks, njegov sluga Konsej i Ned Land nađoše se u moru, ali se spasiše tako što isplivaše na ploveće ostrvo. Bilo im je jasno da se nalaze na čudovištu i spoznaše da je ono delo ljudskih ruku. Podmornica je izvesno vreme mirovala, a onda se polako počela kretati dok su se brodolomnici za nju čvrsto držali. Trebalo je što pre stupiti u vezu sa bićima u toj spravi jer je bilo opasno ako bi ona zaronila u more. U svanuće Nedu dosadi i on poče da lupa u čelični oklop koji je odzvanjao. „Začu se škripa brave. Jedan poklopac se diže i neki čovek se pojavi, uzviknu i nestade ga. Ubrzo zatim pojaviše se neki ljudi i odvukoše nas unutra“. U jednu od kabina, gde su bili smešteni, uđoše dva čoveka i razgovarahu na nekom nepoznatom jeziku. Profesor pokuša da stupi u razgovor na francuskom, pa na latinskom; sluga Konsej je govorio nemački, Ned engleski, ali rezultata nije bilo. Pridošlice odoše bez odgovora. Ned je bio ljut jer je bio gladan kao pas. Uskoro su dobili neka odela načinjena od nepoznate tkanine, potom i ribu za jelo. Ned je počeo da planira kako da pobegne u slobodu. Zamislio je da pobije sve na podmornici i onda da njome zagospodari. Kad je sledećeg juta sluga sa podmornice doneo hranu, Ned ga zgrabi za gušu, profesor i Konsej pritčaše da to spreče. U tom trenutku ču se na francuskom: „Smirite se, Lande, a vi profesore, slušajte! “ Bio je to glas komandanta podmornice. U nadmudrivanju ko je koga uznemirio i napao kapetan Nemo nudi im slobodu na podmornici uz uslov da se odreknu civilizacije. Tome se protive svi, a najviše Ned Land. Obraćajući se profesoru kapetan Nemo otkriva da profesora poznaje i sugeriše mu da se on neće žaliti na udes jer u svojoj biblioteci na podmornici ima sve njegove knjige o morskim dubinama. „Vi ste u svojoj knjizi doprli do najdalje tačke koju vam je dozvolila zemaljska nauka. Ali, vi ne znate sve, vi niste sve videli. . . Putovaćete kroz začarane predele. Stalno će te biti iznenađeni i očarani. „